Празне су улице. Једни су пошли у у сусједне земље, други су избјегли у Скандинавију, а трећи још даље, до Аустралије. Наш први комшија сада живи у Канбери. А није било давно када ме је у свом дворишту уводио у тајне борилачких вештина. Мајстор каратеа постао је с навршених двадесет. Једном сам у његовом дворишту видио Енвера Идризија. Скупа су вјежбали кате, а послије кратког спаринговања из гранатих стабала чупкали су недозреле нарове, док им се зној слијевао низ мишићава тијела. Не знам објаснити због чега се кад овуда прођем сваки пут присјетим тог детаља. А овим путем пролазим баш сваког дана и у напуштеном дворишту гледам макију како се шири. Ако се једном одлуче вратити, власници овог дворишта уложит ће силан труд да му врате пријашњи сјај. Много је посла пред тим људима. Свашта треба урадити. Али ја знамда се они вратити неће и ускоро ће шипраж заробити кућу.
