Поводом 14. октобра Дана ослобођења Града у Другом светском рату у холу Библиотеке на првом спрату 13. октобра приређена је изложба о делу Добрице Ћосића.
Испред Градске управе присутнима се обратио помоћник градоначелника Иван Парезановић.
У години јубилеја – 100 година од рођења (29. децембра 1921, Велика Дренова – 18. мај 2014, Београд) српског писца, есејисте и политичара, тренутак је да се подсетимо на први роман „Далеко је сунце“ објављен 1951. године. Примио је бројне награде и признања, а књижевно дело је преведено на преко 30 језика.
Добрица Ћосић уложио је свој живот у књижевност, посветио се роману „животно и професионално“ – судбински. Романе су пратила публицистичка дела, аутопоетички радови и дневничке забелешке.
У првој стваралачкој фази пише роман „Далеко је сунце“ – акценат је на лексеми далеко – што значи тешко доступно. Овај први Ћосићев роман истурио је у први план архетип деоба – два школска друга срећу се у рату као непомирљиви непријатељи. Радња романа дешава се на Јастрепцу, у Расинском партизанском одреду…
Роман „Далеко је сунце“ одмах се издвојио из дотадашње литературе о народној револуцији. Добрици Ћосићу није недостајала смелост да о битним проблемима учешћа нашег човека у револуцији, и то првенствено сељака, проговори мимо већ овештале црно – беле технике у морално – политичком третирању њихових ликова и судбина. Одбацујући литерарне шаблоне, он је објективно и непосредно оживео једну потресну, људску драму у данима револуције. Као партизански ратник и истакнути политички руководилац, Ћосић је најбоље знао “како је револуција живела у мислима и жељама” бораца, колико је њен корак био болан, а путеви тешки и трновити. У његовом делу је проговорио очевидац револуције, човек који је гледао људске патње, легендарну смелост, јунаштво и прегалаштво, крваве призоре масовне непријатељске одмазде, трагичне падове и моралне нискости. Као и у стварности, револуција је овде сва у патњама, крви и сузама, у херојским подвизима и кукавичким издајама. Ћосић је о свему што је видео писао без претеривања. Његови јунаци нису улепшавани личним симпатијама, нити су њихови противници тенденциозно сенчени. Посведочени партизански јунаци знају да заплачу и имају своје тренутке сумњи и колебања, као што и заслепљени непријатељ зна да и пред смрћу сачува своју упорност.
Дело Добрице Ћосића карактерише дар књижевне имагинације, жудња за естетским обликовањем постојања на једној страни, а на другој, јавно политичко деловање мотивисано етичким идејема. У језичком уметничком стваралаштву, једнако као у идеолошком и политичком деловању следио је своје ја, слободу и одговорност.
Ћосићев опус у књижевности није разнолик са становишта књижевних врста. Написао је седам романа (11 томова) у којима је обједињујућа тема трагична историја српског народа и српског човека од краја ХИХ и током ХХ века. Неки његови романи тематизују политичке догађаје и личности из времена у коме је он живео. У списатељским остварењима испољио је два облика свести и духа. У политичким текстовима преовлађује идеолошка свест и реалност, а у књижевности модерна уметничка конструкција.
Животна судбина и политички ставови Добрице Ћосића нису оставили негативне уметничке последице у његовом књижевном делу; то су: 1) два различита текста по већини структурних елемената; 2) постоје тематске подударности у четири романа: “Далеко је сунце”, “Деобе”, “Време зла”, “Време власти”, али сви други наративни елементи су различити; нове теме у романима “Бајка”, “Корени”, “Време смрти” продубљују разлике о којима је реч; 3) Ћосић на различите начине користи биографске елементе у књижевном и некњижевном тексту. Далеко више у некњижевним, а у уметничким на начин уметничке транспозиције; 4) очигледна је разлика између идеолошке (некњижевне) и модерне (књижевне) свести у текстовима.
Ауторка ове изложбе је директорка Народне библиотеке Крушевац, библиотекар саветник мр Снежана Ненезић.
