Поводом годишњице пробоја Солунског фронта, 16. септембра 2022. године у е-читаоници Народне библиотеке Крушевац, предавање је одржао др Младен Весковић књижевни критичар, есејиста, уредник и преводилац са енглеског.
Младен Весковић је нагласио да „актуелно обележавање годишњице пробоја Солунског фронта спољашњи је оквир који може бити подстицај за ново читање књижевних дела која говоре о овом историјском догађају, али и многим другим ратовима, поготово оних која су још увек читалачки занимљива и актуелна у својој универзалности“.
С друге стране прича је облик књижевно-уметничког изражавања који је због своје сведености захвалан за панорамско сагледавање и пролазак кроз стилске епохе на релативно малом броју страница.
У свеукупној светској књижевности, од „Епа о Гилгамешу“ (XVIII век п.н.е) и Хомерове „Илијаде“ (VIII век п.н.е) наовамо, приповедање о ратим сукобима представља тему која је поред љубави и смрти једна од најчешће обрађиваних. Времена су доносила и односила различите историјске кулисе, али је сукоб између два појединца (хероја), две групе, градова или народа остајао привилегован догађај унутар колектива, који је требало овековечити, сачувати у сећању кроз усмено или писано књижевно дело.
Новија српска историја почиње Првим и Другим српским устанком (1804. и 1817.) против турске власти и наставља се српско-турским ратовима 1876. и 1878. који Србији доносе пуну државну независност, формализовану на Берлинском конгресу у јулу 1878. године. У исто време Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, истискујући Турску, чиме се након пет векова спољнополитичке околности на Балкану заначајно мењају.
Први и други балкански рат (1912. и 1913.) бивају локална увертира за Први светски рат (1914-1918) у којем ће Србија тешко страдати, али и бити једна од земаља победница у овом великом глобалном војном сукобу. Једна од тековина ове ратне победе биће и стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, вишенационалне и мултиконфесионалне земље каква до тада није постојала на Балканском полуострву. Али, после свега две деценије релативног мира почиње Други светски рат (1939-1945) који ће бројем жртава и тежином разарања далеко надмашити претходни светски сукоб. По завршетку овог сукоба нестаје краљевина, а Југославија добија ново политичко уређење и постаје социјалистичка република. Након четири и по деценије мира ова земља ће се распасти у низу везаних грађанских ратних сукоба који су готово непрекидно трајали од 1991. до 1999. године.
Сваки од ових ратних догађања оставио је велики траг како у колективном сећању српског друштва, тако и у делима српских писаца.
Након српско-турских ратова и губитка рата против Бугарске, српска ратна прича добија нову естетичку и етичку дубину, о којој најбоље сведоче дела Бранислава Нушића, Лазе К. Лазаревића и Драгутина Ј. Илића. На њихово стваралаштво надовезују се дела писаца који су нашу књижевност уздигли до, до тада, неслућених висина: приче Растка Петровића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Станислава Кракова, Драгише Васића, Григорија Божовића, Миодрага Борисављевића или Вељка Петровића везане за балканске ратове и Први светски рат, спадају у најбоље странице из њихових опуса. Дубина трагедије појединаца унутар ратног сукоба у којима нема више епског кодекса и у којем технологија модерног рата обесмишљава личну храброст, у причама ових аутора постаје приказ епохалног удеса у којем је учествовало и српско друштво.
Свега две деценије након Првог светског рата почиње нови светски ратни сукоб који је по свом завршетку постао тематска окосница за дела великог броја стваралаца. На књижевну сцену долазе млади аутори који су и сами били учесници или сведоци рата: Бранко Ћопић, Антоније Исаковић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Александар Вучо, Владан Десница и други, који добар део свог опуса везују за рат који су преживели.
Нешто касније рат у књижевности постаје тематски рефлекс, а не више лично сведочанство. Тако Миодраг Булатовић, Данило Киш, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Младен Марков и други слични писци рат посматрају као катаклизмички догађај у којем многобројне личне трагедије творе ширу слику.
Надахнуто предавање завршено је речима да „приповедање о ратовима није могло да промени њихов убилачки карактер, али је помогло да боље спознамо њихову колективну и индивидуалну димензију и многобројност нељудских лица која се у њима појављују, али и не тако ретке прозраке хуманизма и етичности који казују да јесте могуће остати човек и у нељудским временима.“
Извод из предавања др Младена Весковића Прича са ратном тематиком у новијој српској књижевности.
